Странице

петак, 11. март 2016.

Šta sam naučila trčeći - zasad

Juče je bila godišnjica mog novog života i možda bih sad smela da kažem za sebe da sam trkač-ica.
Yeeeeeeey!
No, kao da je juče bilo sećam se nekih davnih prošlih života kada sam pokušavala, a ponekad i uspevala da trčim. Sve je naravno počinjalo sa idejom da treba da smršam. Uvek je to negde ispod. Mučila sam sebe da ustajem rano ujutru da bih išla na trčanje. Naravno svaki dan. A po mogućstvu i uveče, jer dva puta je bolje nego jednom. Naravno ne sećam se ni koliko sam tada trčala, ni dužinski, ni vremenski, ali svaki put bih posle par meseci odustajala. Najveći neprijatelj mi je bila kiša, jer "po kiši se ne trči"- kako samo nisam imala pojma.

Posle odustajanja, jer ne mogu da izdržim takav tempo, uvek je usledilo samoprekorevanje i ono većini poznato "Eto vidiš da ne možeš. Sedi lepo tu i ćuti. Ti da trčiš!? Hahahhahahaaaa...." I tako bi vreme bi prolazilo, kada se malo smire strasti probala bih opet. Na isti način. I naravno opet ne bih uspela.

Dakle još uvek ništa nisam naučila...

 A onda par života kasnije, reših da se pokrenem posle drugog porođaja i da nađem vreme samo za sebe. E tu je došlo trčanje. Krenula sam naivno, samo malo da se pokrenem. Stigla do prvog polumaratona, a par meseci kasnije i drugog. No, ne bih ni ovog puta uspela da nisam potpuno promenila način. Prva stvar koju sam drugačije uradila i koja je najodgovornija za sve što sam naučila je što nisam bila sam svoj majstor, tj. trener. Priključila sam se klubu. Rekreativni klub za trčanje, sa trenerima i sve ostalo što treba. Nekome to odgovara, a neko je više solo igrač. Oba načina su podjednako ispravna. No, ono što ovog puta JESAM naučila je:

Telu je potreban odmor posle treninga

Možda najbolja i najvažnija lekcija koju sam naučila. Tri puta nedeljno je sasvim dovoljno da se čovek razmrda, pokrene, stekne kondiciju, održi kondiciju i spremi za trku. Ne bitno da li je prva ili deseta. Verujem da se sa povećavanjem dužina (preko 20km) povećavaju i brojevi treninga, ali je jako bitno da se telo odmori posle treninga. Ponoviću to. Jako je bitno da se telo odmori između treninga. Inače dolazi do celokupnog zamora organizma, nešto što sam nebrojeno puta do sad osetila. Taj jedan dan pauze odmori čoveka i psihički i fizički. Dan kada odmaram se najčešće završi tako što jedva čekam sutradan da bih išla na trening. Nije ni strašno ako se jedan trening preskoči. Nekad je nemoguće uskladiti raspored, a nekad i nogama treba duži odmor. Pomeranje treninga je skroz ok. Ja sam bila užasno naporna sama sebi sa striktnim rasporedima i "moraš ovo, moraš ono" pristupom. Ako ti nije zabavno, nešto ne radiš kako treba.

Ako je zima nije lav

Trčanje po zimi i po hladnom mi je izgledalo kao naučna-fantastika. Pa i još nestvarnije. A ustvari mnogo je prijatnije nego kad upeče zvezda pa ne znaš da li trčiš zbog treninga ili bežiš od vrućine. Bitno je obući se adekvatno i dobro se zagrejati, ali nije sad stvar u tome. Kao što već napisah, ja nisam trčala po kiši. Jednostavno nisam. Naravno kao što to uvek biva, sad me je kiša čekala u zasedi.  Drugi trening je bio po pljusku. Da, po pljusku. I BILO JE SJAJNO! Potpuno sam se zaljubila u trčanje po kiši. OK, ne bih svaki dan trčala tako, ali je drugačije, osvežavajuće (u svakom mogućem smislu), pomalo nadrealno. Sad sam probala i trčanje po snegu, (to je tek kategorija za sebe) i moram da priznam da je i to izvodljivo. Podseca na trail, samo malo klizavije i hladnije. Suština je da se usudimo i potrčimo. Vremenske prilike i neprilike ne bi trebale da utiču (mnogo) na naše treninge. A ako neko baš ne želi da uživa u zimskim (ili jesenjim) čarolijama, tu je uvek treadmill. Dakle, nema izgovora.

Svi treba da znaju šta drugarstvo znači

Trkači su srećni ljudi. A srećni ljudi vole da se druže, vole da šire dobro raspoloženje i čine druge ljude srećnijim.  Sto ljudi sto ćudi, ali ja sam došla do zaključka da ja sada najviše uživam u dugačkim treninzima i u opuštenom ćeretanju sa mojim trkajućim sapatnicima, drugarima (my running buddies). OK, ima dana kada se rade intervali i kada nema mesta blebetanju, kada se borim sama protiv sebe. Dani kada pokušavam da ne odustanem, i kada se uspevam da se nateram da napravim još jedan korak. Ali i to prođe i posle se osećam kao da sam osvojila glavnu nagradu. A to zadovoljstvo, ta sreća je ne opisiva.
Kada trčim sama imam dva moda. Ranije korišćen, sada malo zaboravljen Bitch mode ("osećam se podlo i mrzim ovaj svet") i ovaj novi Happy mode, iliti Friendly Runner Mode. Nekad je teško i zamorno trčati sam, nekad jednostavno nije dan i zato se ja osmehnem svakom trkaču koga sretnem duž puta, jer samo jedan prijateljski osmeh nekog nepoznatog trkača koji nailazi u susret može da bude neočekivana podrška i vetar u leđa. Samo jedan osmeh je dovoljan, a trkači imaju sve osmehe ovog sveta. OK, može i da pomisli da sam neki psycho ili sl. naročito ako je u Bitch modu, ali to već nema veze sa mnom.

"Exercise gives you endorphins. Endorphins make you happy. Happy people just don't shoot their husbands, they just don't."


Nema odmora dok traje obnova

Zvuči strašnije nego što bi trebalo, ali mislim isključivo na to da nema skraćivanja treninga. Nema "ne mogu". Uvek mogu više, jače, brže, bolje i još. Nema izgovora da se ne istrči poslednji interval. Nema izgovora da se skrati dužina. Nema izgovora da se skrati vreme. Uvek može više i svaki put kad malo pobedim sebe bliža sam svom maximumu. Ali uvek, uvek, uvek se oduševim koliko mogu. Da se razumemo ovde nije priča o odustajanju, usporavanju, preskakanju i odmaranju iz zdravstvenih razloga. Nekad jednostavno nije dan, ali najčešće je u pitanju samo naš


Ne postoji kraj


Najbitnije od svega, ti si najbolji primer tvojoj deci. Enough said.

уторак, 01. март 2016.

Trčanje po Veroni

Februar je došao i prošao. Za mene je ovaj najkraći mesec bio toliko pun događaja da nisam stizala  do kompijutera, a nekad ni do svog kreveta. No, ne bunim se.

Ono o čemu sam želela da pišem je put u Veronu i "Giulietta & Romeo Half Marathon", ali sada je prošlo toliko vremena da je ostao samo utisak i sećanje. Bilo je predivno. Sve vreme trke je padala kiša, a iako ja volim da trčim po kiši mislila sam da će ovo da mi bude previše. Nije ni potrebno da kažem da kiša uopšte nije smetala.

Nisam jurila nikakav lični rekord. Želela sam lepu i mirnu trku tokom koje ću moći da razgledam taj divan grad. Šta sam želela to sam i dobila. Grad je fantastičan i bilo je divno trčati kroz isti. Ni bare u koje smo utrčavali, mokre noge, pa ni hladnoća sa kojom smo se susreli kasnije nije mogla da umanji doživljaj sreće i zadovoljstva koji sam osećala.

Par slika koje sam uslikala dan pre trke.

уторак, 26. јануар 2016.

Zašto volim trčanje

Volim da trčim. Volim da se dobro osećam. Osećam se snažno i zdravo. Osećam se psihički jako kada trčim. Raspored mi je postao zgusnut, tako da ne stižem da trčim. Ne stižem ni da mislim. Ali sve stignem da uradim. No, to me je potaklo na razmišljanje da odgovorim na pitanje "zašto trčim". Da odgovorim sebi, a i svim ostalima.

Sreća, sreća, radost
Trčanje je najjednostavniji oblik (barem meni) anti-stres terapije. Imaš problem- trčiš. Imaš dilemu- trčiš. Imaš kreativnu blokadu-trčiš. Osećam se kao da mi ie neko stavio ružičaste naočare kad istrčim par kilometara. Onaj osećaj ljubavi prema svemu kao posle par čašica, samo mnogo zdravije i dugotrajnije. Yeeeeeeeey!


O ne, opet ja.
Ako trčiš možeš i da bežiš.Ali koliko god pokušavala da pobegnem od sebe ili od svojih problema još uvek nisam dovoljno brza, tako da uvek moram da se suočim sa istima. I uvek nađem rešenje. Trčanje mi dođe kao meditacija kad trčim sama.


Vreme za druženje
Trčanje nas menja, to je vrlo očigledno. No, ono na šta većina ne računa je da menja i naš način druženja. Trkači vole da pričaju o određenim stvarima koje ne-trkače najčešće uopšte ne interesuju (čak ni pokušavaju da nas podnesu). Zato volim poseban način druženja sa svojim novim drugarima dok trčimo. To je kao vreme koje provodimo na kafi, češće i duže, samo mnogo zdravije i učinkovitije. Naravno često pričamo o hrani i opremi, ali i to zavisi od dana i društva. A ja BAŠ volim to opušteno ćeretanje u trku. Najlepše od svega je što onda svoje ne-trkačke prijatelje ne davim sa pejsom sa poslednje trke ili treninga, pretrčanim dužinama, pričama o novoj opremi koju imam ili želim i sličnim temama.


Hrana, hrana, hraaaanaaa
Kada sam počinjala da trčim govorila sam kako treniram da bih mogla da jedem. Pored toga što mi iz drugih razloga bitno da odem na trening i dalje mi ideja da mogu da jedem šta god hoću greje srce. OK, zdravlje na prvom mestu, ali ima nešto lepo u maštanju o sledećem obroku dok trčiš taj 13. (14., 15 16..) km.


Znam da mogu mnoooogo više nego što mislim
Uvek postoji neki mali crv koji nam govori da nešto ne možemo. Kad počneš da trčiš prva stvar koju uradiš je da dokažeš tom crvu da možeš. I još. I duže. I brže. Uvek si pobednik u toj borbi. Čak i kada je "loš" dan. Jer svaki dan kada ustaneš, obuješ patike i potrčiš je bolji od dana kada sediš i razmišljaš šta ćeš. Da se razumemo, imam i ja dane kada mozgam, ali nekada se mozganje reši samo od sebe posle par kilometara. Samo je bitno verovati u sebe i krenuti.


*********************************************************************************


Juče sam najzad uspela da nađem "rupu" u rasporedu (sat i petnaest minuta, tačnije) i otišla da trčim. Epilog je bio: Volim! Volim! Volim!

Patike na noge. Osmeh na lice. I u pohod na kilometre.

четвртак, 14. јануар 2016.

Srećni četvrtak

Još jedan novi dan, još jedna Nova godina.
Možda bi najbolje bilo kada bismo se pretvarali da je svaki dan Nova godina. Zašto bi praznično raspoloženje i veselje bilo rezervisano samo za praznike kad je svaki dan ustvari praznik? Praznik života. Praznik novog dana. Ljudima je lakše da se zaglave u svojim lavirintima egzistencije, nego da otvore oči i shvate da svakog dana imaju razlog za sreću i zadovoljstvo. Lakše je kriviti druge, nego preuzeti odgovornost za sopstveni život. Sopstvenu sreću.

Tako da...

Srećan nam ovaj divni četvrtak.



среда, 13. јануар 2016.

Tegletina, tegla i teglica

Oduvek volim tegle. 

Sjajne su za čuvanje svega i svačega. Lepe. čiste, providne. Nekako uniformisane, ali ne previše. Dovoljno za jedan omanji opsesivno-kompulsivni poremećaj. Stalno maštam kako ću jednog dana da imam ostavu, špajiz ili neki plakar, gde će sve da bude po teglama (velikim i malim) ili nekim super lepim kutijama. To još nemam, imaću, ali imam gomilu tegli (od džemova, ajvara, krastavčića, cvekli...) koje su svuda po stanu. Počeli smo da ih koristimo i za piće, jer ni jedna čaša nije dovoljno velika. Istina, ovome sam se dosta dugo opirala, ali sam ipak na kraju poklekla. Ma, čak sam i dečije sitne igračke, bojice, flomastere, klikere i ostalo stavila u tegle. :-)

Naročito volim jednu oooogromnu teglu koja je služila za ukras. Stavila sam unutra šišarke koje smo doneli sa mora, neko kamenje od koje kuda, grane i grančice koje Br.1 obožava da skuplja, jednu veliku, debelu, belu sveću , a za kraj ukrasne lampice. Miiiilina za videti. Ali onda je Br.2 prohodao i tegla je dobila sasvim novi, moderni izgled. U nju se ubacuje SVE. Sve što nije na svom mestu, a Br.2 može da uhvati i što može da prođe kroz otvor završi u tegli. 





Ponekad nešto i izvadi, verovatno da bi napravio mesta za nešto drugo, a ponekad i ja pronađem ono što tražim baš u toj tegli. Možda bih trebala da kažem "hvala" zato što ako nešto ne mogu da pronađem sigurno je u tegli. No, ono za šta je ta tegla "kriva" je inspiracija za novogodišnje poklone ove godine. Iako sam mislila da ću uspeti da napravim više ovakvih poklona, jedan je sasvim dovoljan. Napravila sam SPA teglu svojoj sestri.

Pamper yourself after bad day jar. 


Sve što je potrebno su neki mali kozmetički proizvodi, ja sam dodala i čokoladu za potpuni ugođaj, tegla, i poneki ukras.






Nisam sigurna da je ovo "jeftinija" varijanta poklona, ali možda može i da bude ako se unapred napravi zaliha. Mogu da se stave i uzorci koje dobijemo na raznim mestima, ako mislimo da bi osobi kojoj poklanjamo to i trebati.

Mašti na volju.

Moj sledeći tegla projekat će biti pokloni za koleginice, ali to će biti neki sasvim novi post.



I am deeply fulfilled by all that I do.